T : Δ

Aleksandar Gazibara

Time start

Krajičkom oka spazio sam nešto što se velikom brzinom približavalo. Kada sam okrenuo glavu na levo, video sam crveni automobil koji je jurio ka meni. Sve kao da se usporilo.

Imao sam tek toliko vremena da pomislim kako će me u sledećem trenutku sigurno udariti i kako nema načina da se izbavim. Potom osetih jak udarac u butinu i padoh sa bicikla. A onda - crnilo.

Time freeze

Ležao je na leđima, jedva dišući. Sobu je osvetljavao samo bledozeleni sjaj monitora. Kroz nos mu je prolazila cevčica, u levoj ruci je opazio braunilu. Shvatio je da je u bolnici ali mu nije bilo jasno zbog čega.

Onda je najednom osetio nalet izuzetnog bola u obe butine. To je potrajalo nekoliko trenutaka i bilo je nepodnošljivo. Andrej pomisli: “Mozda da probam da odem na srećno mesto, kao u filmovima, onda će me mozda manje boleti.”

Udahnuo je nekoliko puta duboko i koncentrisao se na leto koje je proveo na Krku pre nekoliko godina. Odjednom, kao da se našao baš tamo i baš u to vreme. Sve mu je delovalo kao izrazito lucidan san. Sunce je pržilo, čuli su se zrikavci, mirisali su borovi, talasi su zapljuskivali obalu.

Bio je siguran da se seća baš tog dana. Jedino, nigde nije mogao da vidi bilo koga, ali onda se prenu, otvori oči i ponovo se nadje u bolničkom krevetu. “Hm, bas čudno” pomisli - svakako ću ovo pomenuti roditeljima. Sledećeg dana, možda zbog toga što je već počeo da se oporavlja, a možda zato što je u medjuvremenu dobio jače anestetike, uspeo je da se pridigne u krevetu. Pažnju mu je privukla fascikla.

“Ovo zvuči baš ozbiljno”, pomisli. “Ali, sada sam valjda ok?”

Andrej pogleda kroz prozor jer mu je pažnju privukla saobraćajna vreva. Pogled mu se zaustavio na semaforu.

Zeleno svetlo ga je skoro hipnotisalo na trenutak, a onda pomisli, semafor će da se ugasi za 5 sekundi i poče da odbrojava u sebi ...5... 4... 3... 2... u tom trenutku – žuto. Iznenađen, nastavi: 1... nula. Crveno.

“Hm…tačno sam znao!” Pomisli, ne pridajući svemu naročiti značaj.

Zatim pogleda u vrata svoje sobe i poče da odbrojava od deset, pomislivši, "Kada dodjem do nule, otvoriće se vrata." Tako i bi - na vratima je bila medicinska sestra koja je došla da promeni bocu za infuziju.

“Kako si Andrej?” upita.
“Dobro” - reče pomalo zbunjeno.
“Mama i tata ti dolaze u posetu sutra”.
“Hvala”.

Time freeze

Andrej pomisli kako nikada više neće izaći iz bolnice. Toliko to sve već dugo traje. Roditelji mu dolaze redovno i teše ga. Priču o lucidnom snu su saslušali s pola pažnje. Najviše ih je zanimalo šta kažu lekari.

I dalje je povremeno u bolovima, ali je sve za nijansu lakše.

U dokolici, opet baci pogled ka semaforu i raskrsnici. Pomisli: A šta ako se nikad ne bi upalilo zeleno?

Gledao je neko vreme u crveno svetlo. Nije bilo promene. Pogleda bolje i uoči da se automobili ni najmanje ne pomeraju. Ljudi u njima takođe. Onda pogleda dalje niz ulicu — biciklisti su stajali nepomično, u savršenom balansu, kao zamrznuti.

“Šta je ovo?” pomisli Andrej, sad već pomalo uplašeno.

Onda ponovo pogleda u semafor — svetlo pređe na žuto, pa potom zeleno. Saobraćaj se nastavio.

“Da li sam ovo sanjao?” Pomisli potpuno zbunjen.

"Ko zna kakve mi lekove daju... i da li mi je glava uopšte ok."
Odluči da odspava.

Cueing

Kada se probudio, i dalje je bio u bolnici, sam u svojoj sobi. Registrovao je da je sestra u medjuvremenu ponovo dolazila jer mu je flašica sa infuzijom bila puna. Donela mu je i ručak.

“Dosada i ništa drugo.”

Ponovo pogleda kroz prozor. Shvatio je da je to jedini izvor novih draži, a onda se setio i čudne epizode sa smrzavanjem vremena.

“A šta ako ja zapravo kontrolišem vreme i ako mogu da se poigravam sa raskrsnicom kao sa gramofonskom pločom.”

Pogleda u semafor. A onda pomisli: “Hajde da malo vratim sve unazad.”

Semafor je prešao sa crvenog na žuto, a potom na zeleno. Automobili, biciklisti i pešaci, poput ringišpila, počeli da se kreću unazad kao na usporenom snimku.

“Da li je ovo moguće?! Hajde sada unapred!” pomisli, nakon čega je cela raskrsnica zastala, a onda nastavila da se kreće svojim normalnim tokom.

“Vau…da li sam ja u ovoj bolnici postao gospodar vremena? Haha, svašta, baš ozbiljno lupam. Ali, ne razumem šta je ovo.”

REW

“Ako već mogu da kontrolišem vreme... kako bi bilo da se vratim i nabodem Veljka?”

Zatvorio je oči, smirio se i udahnuo nekoliko puta duboko. Setio se kako je isto to uradio kada se vratio u onaj dan na Krku. A onda izgubio svest.

Osvestio se na Sofijinoj rođendanskoj žurci.

Prvo je primetio da nema nikakvih zvukova. U stanu sigurno njih tridesetak. U polumraku, pod zamrznutim svetlom Sofijine disko kugle, video je nepomična tela — zaustavljena u najrazličitijim pozama, pokretima i grimasama. Kao da ih je neko pauzirao.

Kročio je u ovu bizarnu masu, istovremeno zbunjen, uplašen, ali i radoznao.

U uglu sobe ugledao je Veljka. Razmahnutih ruku, u sred priče, očigledno baš u trenutku kad je živopisno prepričavao Andrejev blam od prethodnog dana. Ispred njega stajala je Sofija, zacenjena od smeha.

Andrej im je prišao.

“Mogao bih sada da te razbijem.
Ovako smrznutog, nesvesnog. Ne bi znao šta te snašlo, bedni stvore.“

Ćutao je. Gledao ga.

“Pih... ništa to ne bi promenilo. I ne bi ništa značilo. Želim nazad.” Osvestio se u bolničkom krevetu.

FWD

“Ko sam ja? Da li sam bog? Da li to tako izgleda? Da probam da odem napred. Kuda?”

Zatvorio je oči i izgubio svest.

“Ovo mora da je moj stan”, pomisli. Video je u uglu svoje ploče, one koje je već imao, a bilo je i dosta novih, nepoznata imena.

“Ko zna dokle sam dogurao u istraživanju.

Garsonjera, živim sam verovatno. Sve je uredjeno, ali mozda previše. Imam dosta knjiga, počeo sam mnogo da čitam, haha - eto promene.

Uspeo sam da uguram klavir u ovako mali prostor. Kakav sam ja Satie! Opet se nasmejao sebi. Hm, vidi indeks! Šta studira Andrej? Izgleda da studiram fiziku. Zanimljiva mi je, ali učim je tek godinu dana. Čudni su putevi…

Hm, pa dobro, nisam totalni probisvet. Hajmo nazad”, pomisli i vrati se u bolnički krevet.

Time end

Opet mi je dosadno. Ne znam koliko sam nedelja već ovde. Kakav sam ja to gospodar bilo čega kada ne mogu da izadjem iz bolnice.

A možda da probam da odem do kraja vremena?

Andrej na trenutak izgubi svest, a onda…ugleda beskrajno prostranstvo kosmosa u kome nije bilo ničega osim velike hladnoće.

Nije uspeo da vidi nijednu zvezdu, ni jedno jedino nebesko telo. Nije imao utisak da vreme teče, niti da postoji. Imao je utisak nadolazećeg ništavila i besmisla i istovremeno osetio jezu i tugu.

"Kakav god da je bio onaj svet, ovo je samo ništa. Nisam to ovako zamišljao. Ne znam zapravo ni šta sam mislio."

Odmahnuo je glavom i odlučio da se vrati u trenutak tik pred udarac automobila.