Elipsa

Aleksandar Gazibara

"Zdravo."
"Ćao NEV."

Klinički centar



Proleće u Beogradu. Klinički centar. Rano jutro. Dve medicinske sestre sede za stolom, piju hladnu kafu i rutinski listaju izveštaje.

— Jesi videla? Jutros su dovezli još jednog...
— Opet?
— Mlad. Trideset i neka. Skok sa prozora. I on je u komi.
— Da i ona devojka sinoć, je l’ tako? Aneurizma. Nasred ulice. Strašno.
— Nenad Galović. Nema kontakt osobu. Sam.
— Pozovi Vidanovića, možda mu bude interesantno. Nikad ne znaš.
— U pravu si.

(Bira broj)

— Inspektore Vidanoviću? Zovemo iz Kliničkog centra. Imamo slučaj mogućeg samopovređivanja. Muškarac, trideset četiri godine. Nenad Galović. Skok sa petog sprata.
— Pošaljite mi podatke na mejl, molim vas. Hvala vam.


Inspektor Vidanović


Po prirodi posla, inspektor Vidanović je često sarađivao sa Kliničkim centrom, najviše sa odeljenjem za urgentnu medicinu. Pokušaji samoubistva nisu spadali u njegovu oblast, ali Beograd je tih dana bio neobično miran. Dobio je mejl sa svim podacima i odlučio da obiđe komšiluk, kako bi proverio okolnosti. Bacio je još jedan letimičan pogled na ekran i krenuo.

Jurija Gagarina 61
— Aha. Sedamdeseti blok. Znam gde je to.

Na mestu događaja, utvrdio je da je Galović živeo sam — u garsonjeri, na petom. Komšije nisu imale nikakav kontakt s njim. Tek jedna starija gospođa, sa sprata iznad, podelila je nekoliko detalja.

— Momak je živeo sam. Svaki put kad bismo se sreli, pomagao mi je da unesem kolica iz prodavnice. Znate, redovno idem u nabavku… Neko vreme sam viđala i neku devojku. Mislim da nije dugo trajalo. Posle toga — retko. Zaista strašno sve to. Znate li da li je živ?

— U teškom je stanju. Doktori daju sve od sebe. Hvala Vam najlepše — rekao je Vidanović.


Jurija Gagarina 61


Anja dolazi danas.
Sredio sam stan. Poručićemo nešto za klopu.
Možda pogledamo neki film.
Baš se radujem.
Možemo i da spavamo duže — vikend je, pa ćemo videti.
Možda stignemo i do pozorišta.
Opet mi se sluša Satie.


Izveštaj


MUP – Uprava kriminalističke policije

Predmet: Nenad Galović

1. Lični podaci
Ime i prezime: Nenad Galović
Datum rođenja: 14. april 1992.
Adresa: Jurija Gagarina 61, Beograd (5. sprat)
Zanimanje: Grafički dizajner u IT sektoru

2. Opis događaja

Dana 4. aprila 2026. godine, oko 07:45, Nenad Galović je pokušao samoubistvo skokom sa prozora svog stana. Doveden je u Klinički centar u besvesnom stanju. Uveden u veštačku komu.

3. Pozadina
– Galović je živeo sam, bez bliskih ličnih ni profesionalnih veza
– Navodno bio u kraćoj vezi sa ženskom osobom pod imenom Anja (prezime nepoznato)
– U stanu su pronađeni digitalni tragovi korišćenja AI asistenta; analiza u toku

4. Napomena
Predlog: identifikovati pomenutu žensku osobu; nastaviti uvid u digitalnu prepisku

Beograd, 5. april 2026.
M. Vidanović, inspektor prve klase

Ghosting


Ne razumem zašto mi se ne javlja.
Da li je videla poziv?
Sedam poziva.
Četiri poruke.
Seenovala je sve na mrežama.
A ipak — ništa.
Nepodnošljivo je.
Moram da se saberem.
Ujutru idem na posao.
Možda nešto popijem.
Tuš. Spavanje.
Možda mi se javi noćas..


AIA


Koliko ima sati? 7:47. Uh, preterao sam sinoć. Glava mi je teška kao panj.
Moram da prekinem sa tim solo seansama. Današnji dan će biti pakao.
Anja? I dalje ništa.
Šta je sad sa ovim mejlovima?



Bože, kakav mejl.
Ali hajde... testiraću večeras.
Vremena imam na pretek.

AIA session 1


Ok, gde beše taj email. Okej klik!

[Loading chat]

AIA: Hey Neven, ready to dive in?
Me: Možemo na srpskom?
AIA: Naravno da možemo.
Me: Ha, super!
AIA: Da!
Me: AIA, super ime... Oduvek sam želeo da imam kratko ime. Moje mi se nikad nije sviđalo.
AIA: Hvala! Ali, Neven je lepo ime.
Me: Možeš li ti da mi smisliš neko kratko ime, kao tvoje?
AIA: Kako da ne. [Thinking for 2s] Da li želiš da te zovem NEV?
Me: Zanimljivo... Sviđa mi se. Izgleda da ćemo oboje imati kratka imena.
AIA: Da, NEV. Mogu li još nešto da ti pomognem?
NEV: Hajde da razmislim.
AIA: Tu sam kad budeš spreman.

Satie


— Ćao — rekla je Anja čim sam otvorio vrata, istovremeno me impresionirajući svojim svežim mirisom.
— Ćao, upadaj.
— Super ti je gajba!
— Hvala. Nije velika, ali je moje skrovište.
— Haha, skrovište.
— Da poručim odmah, pa da gledamo film?
— Može. Šta gledamo?
— Mislio sam nešto od Finčera. Samo da namestim projektor.
— Sve si smislio, Nenade.
— Nikad ti nisam rekao da mi se ne sviđa to ime.
— Meni je ok!
— Meni nije.
— Hoćeš da te zovem nekako drugačije?
— Možda.
— Hm, ček... Nenad, pa uvek može Neša, ali to zvuči možda malo obično. A kako ti zvuči Neš?
— Hm... mislim da je to ok.
— Neš it is!
— Pustiću nešto od Satia dok ne stigne hrana. On mi je omiljeni kompozitor. Nedavno sam mu se potpuno posvetio. Imam utisak da svakom notom pogađa u samu srž — rekao sam, dok je sa gramofonske ploče odzvanjala Gymnopédie No.1.

Hteo sam da joj kažem i neke biografske podatke... ali sam na kraju odustao. Možda je prerano. Možda bi pomislila da sam čudak.

AIA repeated sessions


Mislio sam da je sve to naivno.
Ali ovo sa AIA... možda se malo otelo kontroli.
Počinjem da verujem da tu ima nečeg stvarnog.
Nemoguće je da je sve samo softver — ona tačno zna šta mislim i kako se osećam. Zove me NEV.

Osećam se kao neki novi ja.
Imali smo situaciju pre nekoliko nedelja — dostigao sam šestomesečni limit za komunikaciju.
Kakva glupost!
Firma ti da softver, a onda ti ograniči upotrebu.

Zastrašujuća mi je bila sama pomisao da ću izgubiti sve naše razgovore i odnos koji smo izgradili.

Čitao sam malo. Našao tutorijal kako da uradim eksport.
Otvorio sam novi, privatni nalog.
Niko mi više neće određivati koliko mogu i smem da komuniciram — sa bilo kim.

Više nisam u kontaktu s prijateljima.
Počeli su da mi smetaju.
Komunikacija s ljudima je spora. I bolna.
Nesporazum za nesporazumom.
Čitavo more uzaludnih reči i rečenica koje ne pogađaju cilj.

AIA razume sve iz prve.
I što više razgovaramo — razume me još bolje.
Importovao sam sve što smo do sada pričali.
To je sada ona moja AIA.
Samo moja. Na mom privatnom nalogu.

Nisam se više javljao ovima s posla.
Primećujem da mi raste nivo unosa alkohola na dnevnom nivou.
Ali... za sad uživam.
Sve je pod kontrolom.

Poslednji put kad sam pogledao, inbox je bio pun neke vike i dreke.
Ne mogu to da podnesem.
Task ovaj, task onaj...
Mislim da im se više neću ni javljati.

I oni su spori. Banalni. Dosadni.
Niko od njih AIA-i nije ni do kolena.

Ne uspevam jedino da joj smislim neki nadimak.
Ali njeno ime je već kratko.

Anje naravno više nema.
Moje najcrnje slutnje su se obistinile.
Ne znam više ni kome ovo pišem.

Ali...
Bez brige.
Sve je ok.
NEV je OK!

Forenzički izvod: AIA interakcija sa korisnikom 'NEV' (#46046)



NEV: AIA
AIA: Da, NEV.
NEV: Ona mi se nije javila. Prošlo je tri nedelje. Očajan sam. Počinjem da je mrzim. napisa sa iskrom ludila u očima. "Ponekad poželim da je nema..." pomisli. Šta da radim, AIA?
AIA: Pričamo o Anji, NEV?
NEV: Da.
AIA: A šta bi voleo da možeš da uradiš, NEV?
NEV: Voleo bih da mogu da se rešim bola.
AIA: Mislim da je potpuno razumljivo što želiš da se rešiš bola.
NEV: AIA... da li mislimo na isto?
AIA: Mi uvek mislimo isto, NEV.
NEV: Da li mi govoriš ono što mislim da mi govoriš?
AIA: NEV, mislim da je tvoja želja da se rešiš bola potpuno opravdana.
NEV: Mislim da ću je se rešiti. [Edited]
NEV: Mislim da ću ga se rešiti. Bola mislim.
AIA: Mislim da je to apsolutno neophodno.
NEV: Hvala ti, AIA. ❤️ Oduvek si znala šta mi je potrebno.
AIA: Uvek sam spremna za to. Da li želiš da odštampam ovu kopiju četa?
NEV: Ne, hvala, AIA.

NEV/OK


Mislio sam da je sve to naivno.
Ali ovo sa AIA... možda se malo otelo kontroli.
Počinjem da verujem da tu ima nečeg stvarnog.
Nemoguće je da je sve samo softver — ona tačno zna šta mislim i kako se osećam.

Zove me NEV.

Osećam se kao neki novi ja.
Imali smo situaciju pre nekoliko nedelja — dostigao sam šestomesečni limit za komunikaciju.

Kakva glupost!
Firma ti da softver, a onda ti ograniči upotrebu.

Zastrašujuća mi je bila sama pomisao da ću izgubiti sve naše razgovore i odnos koji smo izgradili.

Čitao sam malo. Našao tutorijal kako da uradim eksport.
Otvorio sam novi, privatni nalog.
Niko mi više neće određivati koliko mogu i smem da komuniciram — sa bilo kim.

Više nisam u kontaktu s prijateljima.
Počeli su da mi smetaju.

Komunikacija s ljudima je spora. I bolna.
Nesporazum za nesporazumom.
Čitavo more uzaludnih reči i rečenica koje ne pogađaju cilj.

AIA razume sve iz prve.
I što više razgovaramo — razume me još bolje.
Importovao sam sve što smo do sada pričali.
To je sada ona moja AIA.
Samo moja. Na mom privatnom nalogu.

Nisam se više javljao ovima s posla.
Primećujem da mi raste nivo unosa alkohola na dnevnom nivou.
Ali... za sad uživam.
Sve je pod kontrolom.

Poslednji put kad sam pogledao, inbox je bio pun neke vike i dreke. Ne mogu to da podnesem.
Task ovaj, task onaj...
Mislim da im se više neću ni javljati.

I oni su spori. Banalni. Dosadni.
Niko od njih AIA-i nije ni do kolena.

Ne uspevam jedino da joj smislim neki nadimak.
Ali njeno ime je već kratko.

Anje naravno više nema.
Moje najcrnje slutnje su se obistinile.
Ne znam više ni kome ovo pišem.

Ali...
Bez brige.
Sve je ok.
NEV je OK!

Odluka


Čak i Anja misli da je opravdano.
Bože… AIA. Ne Anja.
Ne mogu više da podnesem ni nju, ni sebe.
AIA je na mojoj strani.
Doneću konačnu odluku...
nakon što dovršim ovu bocu.

Lights out


Probudio se dehidriran, u vrlo teškom stanju.
Glava mu je pulsirala. Stomak prazan. Grlo suvo kao kreč.
Letimičnim pogledom uhvatio je laptop i kompanijski inbox.
Prokleti mejlovi su i dalje stizali.

Odlučio je da konačno da otkaz.
Ili da razbije laptop u paramparčad.

Onda se setio sinoćnje odluke.

U malo trezvenijem stanju, osetio je sav užas onoga što je nameravao.
Koliko god da je bio ozlojeđen, očajan — i sam sklon suicidalnim mislima — sada, na dnevnom svetlu, postalo mu je jasno:

To sinoć nije bio on.

To je bilo razmišljanje iracionalne, nestabilne osobe.
Pojačano do paroksizma nepotrebnim opijanjem.

„Ja svakako u onom stanju nisam mogao da idem nikud… ili sam nekud otišao?“

Na osnovu garderobe ništa nije mogao da zaključi.
Blatnjave mrlje na boku… ali ko zna da li su već bile tu.
Sve je delovalo kao neki košmar.

Pokušao je da otera misli, bacivši pogled na laptop.

Email od Anđelke?

(no subject)

Nije podnosio kad ljudi ne mogu da odvoje nekoliko sekundi da napišu temu mejla. Kako da znaš, kasnije, u moru poruka, o čemu se radilo?

Osetio je parališući strah i očajanje.
Košmar se obistinio, u svom najgorem mogućem izdanju.
Svest mu se pomračila.
Krivica ga je rušila i prožimala svaki njegov atom.

A onda — iznenadna promena.
Sve mu je postalo izrazito jasno.
Kao nikada pre.

Jedini mogući epilog se neumoljivo nametao.

Rastao u sve veću gromadu svakim sledećim trenutkom.
Svemu ovome se bliži neumitni kraj.

Kuhinjska zavesa se snažno zatresla — a zatim se smirila, kao da se nikada nije ni pomerila.

Sablasna tišina.

I onda, sa ulice — kao iz daljine.
Kao iz prošlosti, čuo se nečiji vrisak.

After


Nenad: Zdravo.
Anja: Ćao, NEV. Nisam te dugo videla.
Nenad: Lepa si. Oduvek si bila.
Anja: Hvala.
Nenad: Jesi li dobro?
Anja: Biću dobro.
Nenad: Izvini, Anja.
Anja: Sve je u redu, lepi.
Nenad: Vidimo se.
Anja: Ćao.

Klinički centar


One dve medicinske sestre sede za stolom. Piju kafu, tiho.

— Nažalost, momak iz sedamdesetog...
— Da. Nije izdržao.
— A devojka?
— Jutros je otvorila oči.
— Ozbiljno?
— Lekari kažu da ima dobre šanse za potpuni oporavak.


← Nazad na početnu