Fotonaut
Aleksandar Gazibara
“Türkenstraße 25, molim” reče Vanja taksisti na tečnom nemačkom. Posle nekoliko godina provedenih u Beču, radeći kao fizičar u institutu IQOQI, mogao je sasvim solidno da se sporazumeva.
Nakon relativno kratke vožnje, stigoše. Vanja hitro plati taksi i kroči na ulicu. Pogleda u džep — ključ je tu. Marija bi trebalo da je još uvek u stanu. Pope se uz stepenice i pokuša da otvori vrata. Hm. Zaključano.
Maši se ključa, uvežbanim pokretom otključa vrata, a onda ga dočeka prizor — nejasan prizor. Da, to je bio njegov stan, onaj u kome je živeo s Marijom. Dvosoban, pažljivo uređen, s elementima koji su jasno nosili njen pečat.
Ipak, periferni tragovi ukazivali su na njeno odsustvo.
Miris lavande koji bi ga obično dočekao na ulazu — nestao. Zid levo, gde je visila njena omiljena litografija, bio je prazan. Nigde nijedne njene stvari. Ni garderobe. Ni Ikea lampe u uglu. Njihova kolekcija ploča delovala je značajno oskudnije.
U trenutku je shvatio: Marija ga je napustila.
Nastavio je da hoda po ostatku stana, koji je, iako uredan, sada delovao kao ruševina njihove veze. Vanji se pomutilo. Stvari su bile daleko od savršenih, ali mislio je da će sve ipak biti u redu.
Iscrpljen, pao je na krevet i ubrzo zaspao.
Marija
Vanjina verenica — tako ju je on bar nazivao.
Kao i Vanja, i Marija je bila jedna od mladih nada IQOQI instituta. Oboje su radili u grupi za kvantnu optiku i fotonsku dinamiku.
Tu su se i upoznali.
Zajednička im je bila strast prema fizici — nauci koja, po njihovom uverenju, ne samo da objašnjava svet, već možda i rešava sve njegove zagonetke.
Ambiciozni, perspektivni, poštovani u svojim krugovima. Vanja je već držao predavanja kao vanredni profesor, što je bila posledica njegovog izuzetno brzog napredovanja.
Marija se, za razliku od njega, sve više posvećivala laboratorijskom radu. Bila je deo eksperimentalnog tima koji je razvijao nove metode kontrole pojedinačnih fotona u kvantnim mrežama. Iako mlada, već je imala nekoliko zapaženih radova u međunarodnim časopisima.
„Spojili smo se kao magneti.“
Već nakon nekoliko nedelja iznajmili su stan na periferiji i počeli da ga opremaju. Sledećih nekoliko meseci bili su gotovo nerazdvojni.
Marija je s pažnjom slušala Vanjine hipoteze o poreklu i prirodi čestica, iako je sve to, u suštini, i sama znala. Najviše su ga fascinirali fotoni.
“Vaki, nešto sam razmišljala... kad malo izađemo iz gužve na institutu…”
“Maki, slušaj. Mislim da imam ideju. Možda bismo mogli da koristimo fotone za transport. Zvuči ludo, znam. Još ni meni nije jasno kako, ali osećam da je to pravac!”
Zrak
Probudio se u za njega nejasnom trenutku tokom dana. Nije se sećao ni kada je zaspao. Stan je bio zamračen, pa je verovatno zato prespavao dan.
Preleteo je pogledom po sobi i uočio usamljeni snop Sunčeve svetlosti koji se probijao kroz mali otvor na roletni.
U zraku — roj čestica koje su se kretale u krug, poput mikro-galaksija, u ritmu koji je samo njima bio poznat.
Protrlja oči, pridigne se i pomisli:
„Ali ovo nisu čestice prašine...“
U trenutku mu se učinilo da zapravo vidi fotone.
PNE-1
Nije odlazio na institut. Pokupio je svu opremu koju je mogao da iznese, a da ga niko zbog toga ne proverava. Imao je ušteđevinu i novac koji su mu roditelji i dalje povremeno slali.
Nije se javljao kolegama. Nije odgovarao na poruke. Nije izlazio. Sve je investirao u svoju novu napravu. Nazvao ju je PNE-1 – Photon Neural Extractor, a jedinicu je dodao kao podsetnik da će svakako morati da je unapređuje u budućnosti.
PNE-1 su činili Vanjin kućni kompjuter, potpuno prilagođen projektu, sa softverom koji je pratio sve parametre, pravio proračune u realnom vremenu i služio za planiranje eksperimenta. Tu je bila kapsula, modifikovana EEG kaciga, kao i stari femtosekundni laser, prepravljen da ispali prvi talas fotona.
Štap i kanap, ali radiće.
Namirnice je poručivao online. Vrata više nije otvarao nikome. Svoje budno vreme provodio je radeći na projektu.
Trebalo je što pre napraviti proboj. Konačno osvajanje novog horizonta, u večnoj težnji da dostigne brzinu svetlosti.
Vanjina teorija bila je naizgled jednostavna. Telo ostaje ovde, a svest se vezuje za beskonačni niz fotona koji ga poput snopa lansiraju duboko u kosmos velikom brzinom.
"Fotoni su u stalnom pokretu. Nosioci svetlosti. Ako mogu da prenesu kvantne informacije — bez obzira na udaljenost — a svest je, zapravo, samo još jedan oblik informacije... zašto ne bi mogli da prenesu i mene?" „Sve ovo je zapravo bilo gubljenje vremena… Marija, institut. Trebalo mi je mnogo da shvatim. Nestala je kao duh. Brutalno. Sve niti su pokidane. Ni njeni prijatelji više ne komuniciraju sa mnom. Kakav užas… čime sam to zaslužio? Ali ne mogu sada da mislim o tome. Bitan je projekat.”
Eksperiment
"Vreme je", pomisli.
Podesiću PNE tako da put traje deset sekundi, nakon toga povratak. Ako su moji proračuni tačni za to vreme trebalo bi da doprem u orbitu Merkura!
Legao je u spravu, stavio kacigu, zatvorio kapsulu i pritisnuo dugme za odbrojavanje. Na ekranu se pojavilo 10, 9, 8…1…a onda…
“Teško mi je da opišem, ali ipak sam naučnik. Neki trag o svemu ovome bi trebalo da postoji. Ali…nema tu zapravo puta. Osetio sam nešto poput brzog skoka u kosmos. U trenu sam se našao u blizini Merkura. Prizor je bio izuzetan. Ne mogu da procenim ni na kojoj sam udaljenosti tačno. Možda kada se vratim. Merkur. Plavičast. Tih. Neshvatljivo lep.”
Vanja otvori oči i pomisli:
“Uh, ovo je bilo…intenzivno. Moraću da proverim brojke, ali evo…eksperiment uspešan! Merkur je moj! Možda bi moja sledeća meta mogla da bude Mars! Ako sve bude ok, pod istim ovim uslovima u njegovu orbitu stižem za 1 minut.
Koliko me dugo nije bilo na Zemlji? Oko 8 minuta? To je OK!”
To whom it may concern
Budući da je bio naučnik, morao je da pretpostavi mogućnost da eksperiment iz bilo kog razloga ne uspe. Zato odluči da ostavi pismo.“Oduvek sam se pitao šta se nalazi tamo daleko u kosmosu.
Za ovo ovde me više ništa ne vezuje.
Dok ovo čitate, vrlo verovatno sam već duboko u kosmosu.
Hvala na svemu.
Vanja “
v ≈ c
“Idemo. Inicijalizacija PNE je uspešna. Podešavam dužinu puta u trajanju od 1 minut. U idealnim uslovima za povratak još toliko, ali moguća su odstupanja.
Po mojim proračunima, iz zemaljske perspektive, to će biti oko 45 minuta! Jedna standardna epizoda neke serije, ali kakva epizoda!
Idem na Mars!”
Pritisnu taster za odbrojavanje. Ovaj put sve mu je delovalo za nijansu duže. U poslednjim trenucima odjednom je osetio neku jezu.
“A šta ako?”
Ali, nije imao vrmena da dovrši tu misao, ekran je pokazao nulu i Vanja je kvantnim skokom lansiran u kosmos.
Bolje nego bilo šta sto sam ikada doživeo! Prošlo je, po mojoj proceni, barem deset sekundi, dakle već idemo dalje nego prošli put. Linije se krive, znam da jurim kroz kosmos, ali zapravo ne osećam ništa.
Teško mi je i da razaznam šta se oko mene nalazi...ali još malo pa ćemo ugledati Mars! Preplavila ga je sreća kakvu nikada pre nije osetio. Pa on je naučnik, ovo je ostvarenje svih njegovih snova. Sve drugo je nevažno. Tamo dole čeka ga slava.
Medjutim, ubrzo počeše da mu se roje drugačije misli.
Sada, kada je konačno ostvario svoju ambiciju — kada je njegov koncept proradio, kada je dokazao da je moguće preneti svest fotonima, kada su ga oni nosili poput snopa kroz svemir, kada je prelazio neslućene razdaljine...
Kada je konačno bio zaista opušten i svoj, počele su da popuštaju nevidljive zategnute tetive, inhibicije, unutrašnje sile koje su ga držale u napetosti celog života.
Kada je, konačno, uspeo u svemu što je ikada naumio — jedan novi narativ počeo je da se probija kroz njegovu svest nezaustavljivom brzinom. Gotovo istom kojom se on sada kretao.
Pratio ga je šok. I neizmerna tuga.
Počeli su da mu se kristališu mikro-događaji. Paralelni tokovi života sa Marijom. Kratki odrazi u ogledalu, obrisi u prozoru, na vratima, njen pogled. Marija kako zausti, ali ne uspe da izgovori ništa, jer je on, kao i uvek, bio usred izlaganja svoje najnovije teorije.
Setio se i brošura koje su s vremena na vreme nicale na stolu. Nenametljivo. Kao blagi, tihi navigacioni signali — ka nečemu što je moglo da bude porodica.
Misli su ga obuzmale, noseći kosmičku težinu.
Polako je shvatao: možda je on bio taj koji je napustio Mariju. I možda davno pre nego što je ona otišla.
Iz ovih misli prenu ga novi prizor. U daljini ugleda crvenu tačku…
“A šta je sad ovo? Do sada je već trebalo da budem u Marsovoj orbiti.
Proračuni su bili identični. Ali nešto se promenilo. Svest mu je, umesto da se zaustavi u blizini Marsa, nastavila kroz fotonski tunel — usmerena ka tački koju nikada nije ni zamišljao..
Ovo…
je…
nemoguće…
gospode…”
>>> TARGET: Proxima Centauri
>>> Distance: 4.24 light years
>>> Velocity: ~0.9999999999994c
>>> Launch time: 11.4.2025
>>> Uplink: TERMINATED
>>> Sync lost: Earth
>>> Decoherence: imminent
A onda — nova misao. Precizna i hladna. Jedna nova konačnost:
Prošlo je već pola veka. Dok se vratim — ceo vek. Na Zemlji više nemam nikoga.
← Nazad na početnu