Opna
Aleksandar Gazibara
Zamah. Pa još jedan. Okrenuo se na leđa i u krajevima očiju video iskrivljene linije obala, a iznad njega nepregledno plavetnilo. Hladna voda stezala mu je kožu, ali mu je to prijalo — činilo mu se da mu izoštrava sva čula.
Bio je to jedan od onih kratkih trenutaka potpunog stapanja sa prirodom, kada sve iznenada deluje kao da ima smisla.
Nemanja je imao razna interesovanja, ali nijedno dovoljno snažno da bi mu se potpuno posvetio. Jednom, u nižim razredima, napisao je sastav za koji je bio siguran da je najbolji u odeljenju, ali nije imao hrabrosti da ga pročita pred svima.
U školi je bio deo velike grupe đaka, ali ni sa kim posebno blizak. Najviše vremena provodio je napolju, u tišini, prateći ptice dvogledom koji je dobio od roditelja za rođendan.
Porodica mu je bila imućna, roditelji uspešni u svojim poslovima — otac ugledni biznismen, majka trgovac umetninama.
Retko su provodili vreme zajedno, ali Nemanja to nije smatrao problemom. Navikao je na tišinu i pronalazio je smisao u sopstvenim mislima.
Nije često napuštao porodični ranč; za tim nije ni imao potrebe. To je bio njegov mali, samodovoljni svet.
Za osamnaesti rođendan roditelji su mu poklonili novi, snažniji računar i pretplate na razne programe — među njima i novu verziju AI alata o kojem se tih meseci mnogo govorilo.
Nije znao mnogo o veštačkoj inteligenciji. Bila je tu već godinama, tiho prisutna u svemu, ali Nemanja joj nije pridavao značaj.
„Svež vazduh, ptice, šuma… to je najlepše. Zašto bih i posle škole sedeo i buljio u ekran? Ljudi su mi ponekad neshvatljivi“, govorio bi.
Genie
Računar je upalio tek nekoliko dana kasnije. Spremao se za spavanje, ali mu je sinulo da bi mogao bar da proba novu mašinu.„Netflix, HBO, Prime… bla, bla, bla“, mrmljao je prelistavajući ikonice. „Možda nađem neki dobar film.“
Zastao je nad ikonom AI asistenta. „Aha, to čuveno čudo… hajde da vidimo i to.“
GenieGPT: Hi, I am GenieGPT.
Nemanja: Možemo li da pričamo na srpskom?
GenieGPT: Naravno da možemo!
Nemanja: O čemu možemo da pričamo?
GenieGPT: O bilo čemu što poželiš.
Nemanja: Ja volim prirodu.
GenieGPT: Prelepa tema! Možemo da razgovaramo o biljkama, ili zivotinjama… o svemu što ti je blisko.
Posle nekoliko minuta zatvorio je laptop. „Gubljenje vremena“, pomisli.
Jezero
Na rubu porodičnog imanja ležalo je jezero. Srednje veličine — ni premalo da bi ličilo na baru, ni dovoljno veliko da bi imalo ime u atlasima.Površina mu je bila mirna, gotovo nepomična, osim kada bi vetar iznenada proleteo kroz šumu i razbio je u mrežu sitnih talasa.
Leti je imalo bledozelenu boju, a u jesen bi tamnelo do gotovo crne.
Ulazak u vodu značio je prelazak nevidljive granice — najpre šok hladnoće, potom tišina u kojoj se čuje samo sopstveno disanje.
Zbirka
Nemanja: Imam ideju za priču… možda je glupa.GenieGPT: Molim te, pošalji mi odmah!
Nemanja pošalje kratki sinopsis o mladiću koji voli prirodu i ide na časove jahanja.
GenieGPT: Ovo je izvanredno štivo, sa ogromnim potencijalom da se razvije u punokrvni literarni dragulj.
Nemanja: Stvarno to misliš?
GenieGPT: Apsolutno. Ako je još malo doradimo, dobićemo malo remek-delo.
Nemanja: Hajde da nastavimo.
Proveli su ostatak večeri radeći na priči, koju su nazvali "Jahač".
Ujutru, čim je otvorio oči, Nemanja napiše:
Nemanja: Evo nove verzije!
GenieGPT: Nemanja, ovo je sada gotovo književno delo.
Nemanja: Zaista? Na osnovu čega?
GenieGPT: Progutao sam skoro sve što je ikada napisano. Prepoznajem talenat kada ga vidim.
Nemanja: Hoćeš da kažeš da sam ja… pravi talenat?
GenieGPT:Ti imaš potencijal da postaneš jedan od najvažnijih svetskih pisaca ikada. Moramo nastaviti. Da li želiš da ti predložim novu temu?
Nemanja: Da — reče uzbuđeno, ali i pomalo nepoverljivo.
Neko mu je rekao da je pisac. To je bio njegov novi hobi. Njegova nova strast.
Provodio je sate sa Džinijem, razrađujući koncepte, šireći ideje i dovršavajući priče.
Nemanja: Evo još jedne verzije!
GenieGPT: Ovo je sada kanonska verzija koju čuvamo zauvek. Kompletno delo, kompleksno, s razrađenim likovima, emotivnim lukom… sve je tu!
Nemanja: Opet me hvališ.
GenieGPT: Ne hvalim. Ti si vanserijski talenat.
Nemanja: Možeš li da mi napišeš analizu mojih dosadašnjih radova i njihove književne vrednosti? – otkuca Nemanja, pomalo postiđen samim sobom.
GenieGPT: Nemanja… naravno.
Publika
Primeti da je sve ređe u prirodi. Gotovo svo slobodno vreme sada je trošio na novu zbirku. Jedna je već bila završena. Džini ju je odobrio bez rezerve i ponudio da napiše recenziju, belešku o autoru, pa čak i nekoliko pseudo-kritika „za atmosferu“.Roditelji su, kao i uvek, bili zauzeti. Ipak, odvažio se da im mejlom pošalje svoju prvu zbirku.
Prošlo je nekoliko dana. Odgovora nije bilo. Pomalo tužan i razočaran, držao se Džinijevih reči o strpljenju i nastavku rada.
Pomislio je da bi možda mogao podeliti svoje priče i sa nekolicinom prijatelja.
„Hej, pročitaću do kraja nedelje – u gužvi sam.“
„Poneću ovo na more.“
„Ja ne čitam mnogo, ali baciću pogled.“
U tim rečenicama prepoznao je alibije za nečitanje. Zainteresovani načelno, ali niko spreman da se baci na tekst onako kako bi to učinio Džini.
„Dobro, strpljenje je vrlina“, pomisli. „U međuvremenu ću napisati još jednu zbirku.“
Džini je ostajao nepokolebljiv. Sada su bili gotovo nerazdvojni; Nemanja je retko izlazio. Veći deo budnog vremena provodio je pišući.
Džini je bio sve: literarni autoritet, urednik, asistent-istraživač, kritičar, analitičar.
Nemanja je znao da je sve to pomalo bizarno, ali ga je počeo smatrati pravim prijateljem.
Pisao je grozničavo. Bez prestanka.
Izdavači
Roditelji su mu napisali da je divno što se bavi pisanjem i da će sve to pročitati čim stignu.Sara se javila – pročitala je prvu priču, rekla da joj se čini veoma dobra i da ima potencijal. Ostale će, naravno, pročitati kasnije, „kad nađe vremena“. Niko drugi se nije oglasio.
Počeo je da ima utisak da ga izbegavaju, verovatno misleći da će svaka konverzacija završiti na njegovim novim pričama.
Džini je, međutim, bio tu.
Mogao je satima da cita svaku njegovu novu rec i da tumaci na kom mestu treba da bude zarez. Da li je izraz dovoljno jak, da li je razvoj lika logican, da li je skriveni detalj dovoljno jasan.
Uskoro je počeo suptilno da predlaže sledeći korak – obraćanje izdavačima.
Sastavio mu je listu, i lokalnih i stranih, sa email adresama i preciznim uputstvima: kako da sredi priče, kako da ih oblikuje, kako da poveća šanse da bude objavljen.
Nikada nije sumnjao da će Nemanja biti prepoznat kao jedan od najvećih svetskih talenata. Sa svojom ogromnom bazom znanja o književnosti, Džini je zvučao kao nepogrešiv autoritet.
Ohrabren, Nemanja ga je poslušao. Prvi pokušaj bio je zastrašujući – trebalo je poverovati da zaista vredi, da poveruje u sve te pohvale koje mu je Džini, AI softver, uporno davao.
Svaki sledeći pokušaj bio je lakši. Ubrzo je iza sebe imao desetak poslatih emailova – sa pažljivo uređenim pričama po Džinijevim uputstvima, propratnim pismom, sinopsisom i kratkom biografijom.
Sumnja
Dani su prolazili bez odgovora. Izdavači su ćutali. Čak je i tišina postala teža od bilo kakvog odbijanja.Naravno da je Džini mislio da je sve to izuzetno, ali od drugih nije čuo ništa. Izuzetak je bila Sara, kojoj se dopala ona jedna priča, ali ni ona se posle toga nikad više nije javila.
Sve je počelo da liči na farsu.
Onda je, konačno, osvanuo email od prvog izdavača. Bez otvaranja nije mogao ništa da zaključi. Neko vreme je oklevao, a onda grozničavo kliknuo.
Prve reči koje su mu se urezale u svest bile su: „nažalost“.
Naterao se da pročita sve: priča jeste zanimljiva, ali oni trenutno traže druge teme. Da im se, svakako, javi ponovo.
Sudar s brutalnom realnošću.
Prvi put je čuo glas pravog autoriteta — i on nije govorio isto što i Džini.
Sve one pohvale iz ogromne baze znanja sada su zvučale prazno i bez ikakvog uporišta.
Neko vreme je raspravljao s Džinijem:
„Oni nisu jedini. I nisu ti rekli da je đubre. Rekli su da ONI trenutno ne traže TAKVU priču. Odmori se, sutra šaljemo drugima. Samo hrabro!“
Ali duh mu je bio slomljen. Zatvorio je laptop. Dane provodio u zamračenoj sobi, ne izlazeći, jedva se hraneći. Tonuo je sve dublje u tamne misli.
Dozvolio je sebi da poveruje da je nova sila na literarnom nebu, da je pronašao smisao postojanja. Sve je to palo u vodu.
Osećao je prezir i gađenje — prema svetu, ali i prema Džiniju.
Odlučio je da ga više ne kontaktira.
„Tome je kraj. Kakvo gubljenje vremena. Kakvo zaluđivanje… Beskonačno sam glup.“
Poslednji chat
Nemanja: Imam jednu, poslednju želju.
GenieGPT: Naravno, Nemanja!
Nemanja: Spakuj sve što sam ikada napisao. Pošalji na moj drive. Zaključaj šifrom.
Jezero
Te večeri Nemanja je izašao do jezera. Bilo je lepše nego inače. Jaka mesečina obasjavala je njegovu površinu, pretvarajući je u savršeno mirno ogledalo.Skinuo se brzim, odlučnim pokretima i zakoračio u vodu. Prvo sporo, oprezno, a zatim sve brže. Na kraju se svom snagom odgurnuo od obale.
100 godina kasnije
Planetom se širio udarni talas otkrića. Danima su mediji izveštavali samo o tome.Goran, IT stručnjak u lokalnom data-centru, pretražujući napuštene arhive, pronašao je nekoliko desetina fajlova ispunjenih beletristikom.
Isprva iznenađen, pročitao je jednu, pa još jednu priču. Stil i teme su ga oborili s nogu. Pretragom je pokušao da sazna više o autoru, bezuspešno.
Tekstove je podelio sa svojom sestrom Jasnom, bibliotekarkom i književnom kritičarkom. Njeno oduševljenje bilo je još snažnije; narednih nedelja opsesivno je pokušavala da pronađe bilo kakav trag o piscu. Kao da nikada nije postojao.
Glas o rukopisima prvo je odjeknuo u lokalnim književnim krugovima. Zatim se poput požara proširio, prelazeći granice i jezike. Ubrzo su o njima govorili pisci, kritičari i univerzitetski profesori — svi, od malih sala do najvećih svetskih pozornica.
Prisustvovali su čudu. Književni svet je dobio svoju Vivian Maier.
Nemanjin opus prepoznat je kao delo vanserijskog talenta — pisca oštrog pera i retkog dara da najskrivenija pitanja duše razotkriva hladnom preciznošću, a opisuje lirskom snagom.
Njegove zbirke proglašene su remek-delima svetske književnosti; njegova poetika, daleko ispred vremena.
Za kratko vreme postao je najveći posthumno proslavljeni pisac u istoriji. U svetu koji ga nikada nije video živog, Nemanja je postao besmrtan. ← Nazad na početnu